Banjaluka je grad koji postaje centar , centar regije, jedne divne zemlje koja se raspala. Izvinite, ja sam ostao Jugosloven, pa kažem, jedne divne zemlje. To je moje pravo i to se nekada osuđivalo kada neko kaže da je Jugosloven, ali ja stvarno ne mogu od toga da odustnem, pa neka osuđju. Odrastao sam u toj zemlji koja mi je pružila sve, od školovanja, pa na dalje. Početka moje karijere koja još uvijek traje, koja nije geografski vezana ni za jedan prostor, kaže u intervju za Banjaluka uživo, proslavljeni pozorišni, filmski I televizijski glumac glumac Irfan Mensur koji se gradu na Vrbasu, kaže, uvijek rado vraća.
Sa banjalučkom pozorišnom publikom i stvaraocima družio se prije više godina na Internacionalnom festival studentskih pozorišta gdje je bio član žirija, a nedavno u Narodnom pozorištu Republike Srpske gdje je gostovao sa Jugoslovenskim dramskim pozorištem na Dania Jagoša Markovića.
BL UŽIVO: Za Banjaluku kažu ili je voliš ili ćeš je zavoljeti, zašto Vi volite Banjaluku? Po čemu je ona za Vas specifična?
MENSUR: Moje razmišljanje o Banjaluci kreće naravno od mojih dečačkih dana života u Sarajevu, rođenja u Sarajevu, gimnazijie tamo, dok me nisu isterali iz Sarajeva kao gimnazijalca. Banjaluka je uvek bila prisutna, tada nisam dolazio u Banjaluku, ali prosto sam Banjaluku smatrao delom svoga odrastanja, bez obzira što sam rođeni Sarajlija i što sam tamo završio veći dio gimnazije. Moj susret sa Banjalukom prvi put je bio nažalost onaj najtužniji susret sa tim gradom. To je bio početak devedesetih godina, ja sam sa jednom svojom predstavom došao u Banjaluku, i onda smo se posle predstave vraćali u hotel, predstava nije dugo trajala. Banjaluka je bila siva, pusta, neki ljudi su sa nekim oružjem prolazili vrlo oprezno, i ja sam shvatio da će se dogoditi nešto strašno. I naravno, svi znamo i da se dogodilo nešto strašno, svima nama koji smo odrastali u sada bivšoj zemlji. To sam zaboravio, jer ja sve stvari koje su bile neprijatne u životu, zaboravljam. Namerno ih zaboravljam, ne bih li ovo malo života što imamo svi mi, proživio sa nekim optimizmom.
Jedan od dražih dolazaka u Banjaluku je kada sam pozvan da budem član žitrija jednog divnog festivala koji se i dan danas održava, a to je “Kesetenburg”.
BL UŽIVO: Kakvi su Vaši utisci sa “Kestenburga”?
MENSUR: U žiriju, tada, iz Beograda smo pozvani Branislav Lečić i ja, to je bio međunarodni žiri. Iako nas je bilo iz nekoliko zemalja svijeta, celi taj žiri počeo je da diše nekim navijačkim optimizmom, jer sam, zaista ne preterujem, prvi put tada posle nekoliko predstava, ostao zatečen. To je festival studentskih pozorišta koji su dolazili iz raznih delova svijeta, Izraela, Irana… Znam da su jedni drugima aplaudirali na predstavama i podržavali se međusobno. To je bilo zaista divnih deset dana u Banjaluci.
Imam još jednu zanimljivu priču. Na početku tog festivala, gde su organizatori zaista pazili na sve nas, tako i na mene i Branislava Lečića, jednom su nas odveli na rafting. To je prelepo mesto, prelepo je to sve videti. Naravno, da je Branislav Lečić, koji je sav od adrenalina, otišao veslati i tamo se borio sa talasima, a ja sam se borio sa šankom i izvojevao sam pobedu (smeh). Divio sam se njima, rijeci i svemu što sam video, ali ja sam našao jedno divno mesto pored šanka i sve sam lepo gledao. Ne govorim o šanku kao o piću i opijanju, već ga doživljavam kao mesto gde možeš u miru da se osamiš, uživaš uz jedno piće, dva eventualno. Da uživaš u sebi, svima i svemu oko sebe.
BL UŽIVO: Nakon kraće pauze, nakon “Kestenburga”, dolazite ponovo u Banjaluku, kojim povodom?
MENSUR: Poslije “Kestenburga” došao sam u Banjaluku nedavno. Neko se toga setio i to je divno, neki Banjalučanin, ne znam sada ko je to organizovao, pozvao nas je na manifestaciju “Dani Jagoša Markovića” i moje pozorište je došlo. Tu su se izvodile predstave našeg dobrog, talentovanog i divnog Jagoša, koji nažalost ode tako brzo i iznenada. Neko se setio u Banjaluci da napravi festival Jagoša Markovića. Možda će taj festival da traje još dugo, dugo i da nosi naziv Jagoša Markovića, ali više neće biti njegovih predstava. Ovoga puta su bile njegove predstave koje se igraju po regionu i moje pozorište, Jugoslovensko dramsko pozorišta čiji sam ja zaslužni penzioner već desetak godina, došlo je tada u Banjaluku, odigrali smo predstavu i bili smo predivno primljeni.
BL UŽIVO: Pomenuli ste neposredno prije našeg razgovora da imate još jedno divno sjećanje na Banjaluku. O čemu se radi?
MENSUR: To je takođe bilo pre nekoliko godina. Jednog dana neko me zove iz organizacije pri Vladi Republike Srpske i pita me da li bih mogao doći i biti prisutan na jednoj humanitarnoj večeri i ja sam naravno pristao. Objašnjeno mi je da tu dolaze svi viđeniji ljudi Republike Srpske, u smislu vlasnika medija, firmi, gradonačelnici i političari , u smislu onih vrhunskih političra, i da oni zovu u goste ko želi i može da dođe, a mi da razgovaramo sa građanima koji zovu na taj broj telefona, a svaki taj razgovor da donosi izvestan novac za pomoć ugroženima. Bio sam potpuno oduševljen i šokiran.
To je dio te priče, ali sam htio reći nešto drugo, mnogo važnije. Kad je ta humanitarna večera počela, i ti pozivi, ja sam bio dosta tražen od strane ljudi koji su pozivali taj broj, kako starih, tako i mladih, a svaki taj razgovor je donosio neki novac. Poslije svega sam čuo da je sakupljeno stotine hiljada konvertibilnih maraka, a tada su se sredstva skupljala za aparate potrebne za dečiju bolnicu. Ja sam bio preponosan na sebe i uopšte na tu vrstu komunikacije sa stanovništvom. Jer je svako svojim pozivom dao neki mali doprinos da se sakupi taj novac za dečiju bolnicu, odnosno potrebne aparate. Sećam se da ih je tada bilo dosta iz Beograda. Sreo sam Nedu Ukraden, Bilju Bistrik, Slobodu Mićalović, Dejana Lutkić, bilo je dosta ljudi iz Beograda koji su zaista osetili lepotu tog događaja.
BL UŽIVO: Na radost mnogobrojne publike, ponovo Vas gledamo na malim ekranima. Ovoga puta u seriji i filmu “Djeca Kozare”. Kako je bilo pripremati se za ulogu, s obzirom na istorijsku važnost i emotivnu težinu teme?
Da vam kažem nešto. Film “Djeca Kozare” će biti, po mom ličnom uverenju, a nemam malo iskustva, imam preko pedeset godina svađanja sa kamerom i preko 120 naslova koju su prešli preko mene. Moj neki lični osećaj je da će “Djeca Kozare” biti veliki film. Velika je tema, jedan prepametan, pretalentovan i prespreman reditelj je radio film. Napravio je dobar kast, ne zato što sam ja dio tog kasta, nego što je napravio kast po želji, onako kako je on zamislio da izgledaju ti likovi. Ja se nadam I verujem da će to biti jedan epohalan film što se tiče kinemaografije ovih prostora. E sad, da li će neko taj film suditi, osuditi, da li će on nekoga poremetiti iz njegovih lagodnih misli o tome da se nikad, ništa ružno nije dešavalo, to je već druga stvar. Da li je ružno, nije ružno, da li je opravdano ili neopravdano, to ostavljamo nekim drugim ljudima. Mi smo radili film koji, u svakom slučaju, treba da se bavi jednom vrstom estetike zla. Zla koje je univerzalno. Ako budete gledali film kao obračun, kao osvetu, onda nećete videti dobar film, ali ako budete gledali film kao mogućnost da se zlo nikada više ne upotrebi kao rešenje, onda će to biti veliki film i velika tema.
BL UŽIVO: Kada publika u Banjaluci može da Vas očekuje u svom gradu?
MENSUR: Privatno sumnjam da ću imati vremena da dođem zbog mnogo obaveza koje imam, ali poslovno ću sigurno doći na premijeru filma “Djeca Kozare”. To će biti moja obaveza, samo u slučaju da ne budem imao nešto ranije već zakazano. Mislim da ćemo zajedno da proslavimo vrednost tog filma i da aplaudiramo svi zajedno velikom Lordanu.
Banjaluka je zaista divna i uvijek joj se rado vraćam.
Nada Gavrić