Istoričar iz Banjaluke Zoran Pejašinović objavio je na svom „Fejsbuk“ profilu zanimljivu priču o Josipu Petrašu, profesoru geografije.
Kako navodi Pejašinović, Petraš je službovao u Derventi i Prijedoru, a poslije Drugog svjetskog rata skrasio se u Banjalučkoj gimnaziji u kojoj je radio do smrti.
-Doslovno – do smrti! Umro je na Đurđevdan, 6. maja 1959. godine i to na času. Imao je pedeset i nešto godina.
O njegovoj neobičnoj smrti profesor Tihomir Levajac napisao je priču. Ova objava ne aludira na aktuelna događanja, mada je od toga teško pobjeći. U svakom slučaju, ovo je oda prosvjetnim radnicima i njihovom zanatu – navodi Pejašinović.
A evo šta je zapisao profesor Levajac:
“U stogodišnjoj istoriji banjalučke Gimnazije jedini profesor koji je u učionici, za katedrom, u životu našem umro, bio je Josip Petraš, profesor geografije. Zbilo se to 6. maja 1959. godine, licem na Đurđevdan. Profesor je u prepodnevnoj smeni na prvi čas, na vreme, došao, u jedan prvi razred ušao, za katedru seo, dnevnik otvorio čas da zapiše, a onda na taj dnevnik klonuo.
Као da ga grli.
Učenici pomislili, da je zaspao. Како nije uspeo da se probudi, pozvali su podvornika, a on ih je iz razreda izveo.
Posle su saznali, da je profesor umro, mada su mislili da on ne može umreti. Mislili su, da je besmrtan.
U stvari, profesor je umro onako kako je i živeo. Ako je smrt, kao što govore, uzvišena potvrda života, onda je profesor na najdostojanstveniji način sa ovog sveta na drugi svet otišao.
Za katedrom je umro, Bog da mu dušu prosti, da bi zasvagda živ bio.
Kad se danas Petraševo ime spomene, mnogi učenici kojima je predavao ustanu, kao što se ustane, kada se ime nekog sveca spomene. A profesor nije samo imao osobine koje bi svetac trebalo da ima, nego je na sveca i lično. Samo mu je aura falila. Sitan, mršav, asketskog lica, koje je ličilo na bledi mesec, i bilo ispunjeno svetlošću i dobronamernošću, i koje je belo bilo, mada je ispod te beline, kao neka zažarena religija, u obrazima, crvenilo, probijalo.
Na ovom mestu treba reći i to, da je profesor Petraš najmanje bio profesor geografije. Кako je studirao grupu geografija i istorija, kojoj je kasnije biologija pridodata, nije samo te predmete znao, već i matematiku, i fiziku, čak i hemiju. Kako je u Mađarskoj rođen, od oca Slovaka i majke Mađarice – ej Mađarice, ja ti ljubim lice – znao je i jezike, naročito nemački, tako da je maltene pola predmeta koji su u školi u programu bili mogao da predaje.
On je na svojim časovima učenicima dozvoljavao, pred pismeni ili kontrolni, da druge predmete rade.
Ne samo sami da rade, nego im je i on pomagao.
Pored toga, on nikada nije svoj predmet koji je predavao bogomdanim smatrao, kao što su to drugi profesori činili. Ako ne znaš matematiku kod Veseljke Marić, ili istoriju kod Ibrahima Mujčinovića, onda nisi zaslužio da budeš živ!
Profesor Petraš uvek je nalazio načina da učenika privoli da nešto nauči, da ga nekom pričom zainteresuje, pa uspeh nije izostajao.
Treba reći i to, da on nikad nijednog učenika nije na popravni poslao, a kamoli na godinu oborio. Svak je kod njega, bar, dvicu, zaslužio. Ako ni zbog čega, onda zbog toga što je malo veće uši imao.
Kad neko velike uši ima, govorio je, onda mora u njih nešto da uđe!
Čak je, kad se ocene zaključuju, učenika pitao koju ocenu očekuje, i najčešće tu i davao.
Tako je jednom, nekog učenika pitao koju ocenu na kraju školske godine, iz geografije želi da ima, a ovaj je rekao – jedan.
Profesor se, onako sitan, za katedrom, trže, kao da ga je strujno kolo udarilo, te učenika kroz naočare pažljivo pogleda.
Šta ste rekli, nisam čuo?
Jedinicu, druže profesore!
Po svoj prilici, učenik je pet-šest zaključenih jedinica imao, pa je hteo štos da napravi, samo da bude ono što nije, ili, ako hoćete obratno, da ne bude to što jeste. U dve reči, da bude ono što ne biva.
Hoteći da bude originalan, počeo je profesora da ubeđuje kako on nije pozitivnu ocjenu zaslužio!
Ama, kakva jedinica, rekao je profesor, ne dolazi u obzir! Da stavimo tricu?
Ma jok, profesore, ja ne znam ni za dva!
Onda da stavimo dva?
Ne, buni se učenik, to bi bila najveća nepravda na svijetu!
Tad profesor naočare malo spusti, te preko naočara učenika pogleda.
Molim vas, bar dvicu?
Ne, profesore, nisam zaslužio!
Nije istina, povika. Vi ste već sad, dok sa mnom razgovarate, dvojku zaslužili!
Како sam je zaslužio?
Za skromnost, reče dok mu se oko glave, kao kod svetaca na freski, aura pojavi.
Tek tad je učenik, kada je auru video, kad je neko kočenje u vratu osetio, u svojoj zadrtosti klonuo, kao što je profesor, licem, na Đurđevdan, na dnevnik, u toj istoj učionici, klonuo.”
