Nenad Jezdić, jedan od vodećih srpskih glumaca, prethodnih dana boravio je u Republici Srpskoj.
U Prijedoru i u Istočnom Sarajevu izveo je monodramu “Knjiga o Milutinu”, koju je, po čuvenom romanu Danka Popovića i u režiji Egona Savina, premijerno izveo prije tri i po godine u Zvezdara teatru, a koju će ovog proljeća, kako očekuje, izvesti čak 300. put.
Glumac je, takođe, boravio u Banjaluci, gdje je bio u žiriju šestog izdanja Međunarodnog festivala studenskih pozorišta “Kestenburg” i tom prilikom govorio je za “Nezavisne”, kako o svojoj bogatoj glumačkoj karijeri, tako i o aktuelnim zbivanjima u Srbiji vezanim za studentske proteste.
Festival studentskih pozorišta, naime, bio je idealna prilika da prvi put javno progovori o ovoj temi.
NN: Za početak, pošto ste dio “Kestenburga”, koliko su amaterska pozorišta po Vama bitna, kako za razvoj pozorišne publike, tako i za razvoj scene?
JEZDIĆ: Gluma, u osnovi svojoj, ima naziv da je akademsko obrazovanje, koliko god to pretenciozno zvučalo, pogotovo u ovim vremenima kada se moja branša i te kako osporava, kada svako daje sebi za pravo da priča da su to tek puke izvođačke delatnosti, a to zapravo nije tako. Kada promišljam o mojim počecima, ne mogu da ne zaključim, i pred Bogom i pred ljudima, i pred sopstvenom savešću, da je najdublji trag u mom stasavanju i oblikovanju glumačkom imao moj profesor glume Predrag Bajčetić. Uopšte, taj dodir sa akademijom, dodir sa tim što se naziva akademsko u celom tom kontekstu, to je period kada se mlad čovek, bundžija, tvrdoglav i svojeglav, prvi put susreće sa nečim što mu je stvarno autoritet. U svakom profesionalnom osposobljavanju autoriteti igraju jako važnu ulogu. Nama su danas autoriteti neke vrlo fiktivne prikaze, manipulacije i sadržaji koji fiktivno obitavaju. Lišeni smo žive reči i živog kontakta, kao što je sada ovaj naš razgovor. Međutim, poverenje koje je meni moj profesor iskazao, primivši me na klasu, opet iz nekog mog dijametralno suprotnog sveta i postojanja, to je ono najsuštastvenije, najsuštinskije što mi je značilo.
NN: A studentski festivali?
JEZDIĆ: To su mesta gde se studenti okupljaju i gde komuniciraju među sobom, gde porede svoja iskustva i znanja i to jeste i te kako dragoceno, posebno za studente. Naravno, i za publiku. Ako taj festival obiluje istinom, kako onom teatarskom, tako i onom životnom, to je onda dragoceno i to je onda dobro. Ja se nadam da ovaj festival to jeste, pa i ako nije, da ide ka tome, da se tako usmerava.
NN: Osim autoriteta, kakve anegdote pamtite iz dana akademije? Sergej Trifunović je svojevremeno govorio kako ste 1992. godine vas dvojica eskivirali da platite kartu za voz, što je bilo zaista zanimljivo pročitati.
JEZDIĆ: Moram ti reći da je to samo manji deo priče. Da, to su nestašluci i toga je bilo na pretek. Sergej i ja smo čak i stanovali zajedno. Toliko različiti ljudi, a mislim da smo povezali skoro dve godine zajedničkog stanovanja i bili smo nerazdvojni. To iskustvo obiluje tom vrstom događaja, odrastanja i sukobljavanja, ali ono što ja pamtim sa akademije, to je ono što sam u svom unutrašnjem svetu sticao mukom i vrlo teško. Zbog toga smatram da je akademija i sve sa predznakom studentsko jako dragoceno i jako važno. Opet se vraćam na susret sa samim sobom. Kada se čovek suoči sa svojim neznanjem, sa svojom prostotom, sa svojom bahatošću, neinformisanošću, kada čovek prosvetli svoje rupe u etici i estetici, to je ono što je najdublji trag ostavilo na mene i to je ono što najviše pamtim. Naravno, ja sam imao klasu koja je jako dobra i koja je i sada jako uspešna. Lepo smo zajedno funkcionisali i radili, ali kada danas, posle 34 godine, pomislim na akademiju, ja imam ispred sebe lik, delo i pouku svog profesora Bajčetića. I njegovu ljubav, doduše jako čudno iskazivanu. Mene je moj profesor Bajčetić svakog prvog oktobra na času glume izbacivao napolje. Naravno, nekad sam i zaslužio, ali kad ne bih zaslužio, pitao bih zašto sad, a on bi rekao zbog svega onoga što ćete uraditi. I to je delovalo. To je ogroman atak na sujetu.
NN: Redovno igrate monodramu “Knjiga o Milutinu”. Prošlo je 40 godina od kada je Danko Popović napisao tu knjigu, a njegov roman bio je među najčitanijim knjigama u Srbiji tada, kao što je Vaša monodrama jedna od najpopularnijih predstava sada. U čemu je tajna Milutinove popularnosti kroz vrijeme?
JEZDIĆ: Vrednost tog dela jeste što je neprikosnoveno u istinitosti svojoj, u svom dokumentarizmu. Dobro pozorište, pravo pozorište, jeste naturalističko pozorište, realno pozorište koje život i istinu nosi u sebi. E sad, pošto smo mi društvo sklono manipulaciji svake vrste, problem je što je svako koristio tog Milutina kako je njemu odgovaralo. Levičari su u njemu prepoznali svoje nedostatke i vrline, desničari takođe, a Milutin je samo jedan oštrouman, prizeman, prostodušan, čestit, pošten, bogobojažljiv čovek. Kada kažem bogobojažljiv, ne doživljavam ga bogobojažljivog u religijskom, već u etičkom smislu. To je čovek koji opet ima jedan vrhunski autoritet iznad sebe, kao i svaki verujući čovek, bez obzira koje je vere. Milutin je čojstven, Milutin je junak, Milutin je hrabar, iskren, otvoren, nepatvoren i to su sve vrline. Milutin ima mnogo više vrlina, nego mana. Mi smo danas ljudi koji ne možemo da se oslobodimo svojih mana. Mi mnogo više hranimo svoje mane, nego vrline, jer teško je doći do vrline. Milutinu je to lako išlo i nama onda odgovara da ga prisvajamo, da mu se dičimo i raduje nas što je on naš predak, generalno gledano.
NN: Dakle, ljudi u pozorišnim salama se dive Milutinu?
JEZDIĆ: Sama predstava ima svoju dragocenost. To je empatija koju ja, evo, još malo pa tristoti put, jednakim žarom, jednakom verom, ljubavlju, razumevanjem i odnosom prema njegovom herojstvu i čojstvu, živim na sceni. Ljudima to imponuje. Ljudima imponuje istina. Ljudi uvek prigrle istinu. Malo je ljudi koji će se u takvom trenutku, dok to slušaju, baviti manipulacijom i analiziranjem. Milutin, dakako, ima nešto levičarsko u svom nastupu. Milutin, dakako, ima nešto i desničarsko u svom nastupu. Milutin je svečovek. Milutin je od svega toga uzeo nešto najbolje. A, opet, najbolje je uzeo iz života, iz etike, iz sistema vrednosti u kojem je pripadao čovek tog vremena.
NN: Prošlo je trideset godina od filma “Tamna je noć”, za koji je scenario pisao još jedan veliki Popović, Aleksandar Aca Popović, jedan od vodećih dramskih pisaca.
JEZDIĆ: To je bio moj prvi profesionalni film. Mi smo imali jedan studentski film pre toga koji je bio lišen konteksta profesionalnog, zato što nije bio, da kažem, honorarisan. Ovo je prvi film gde sam bio angažovan kao glumac i kao profesionalac.
NN: Čini mi se Vi ste još tada bili na akademiji?
JEZDIĆ: Da, to je bila treća ili četvrta godina akademije.
NN: I ondašnje vrijeme o kojem govori i u kojem je sniman taj film je različito od današnjeg. Danas na ovim prostorima nema mobilizacije, rata, sankcija, ali tu su studenski protesti. Dio istorije se ponavlja?
JEZDIĆ: Te naše studentske proteste i ove studentske proteste na kraju krajeva, posmatram kao jedan prostor gde neki naraštaji, nova generacija, iz mladalaštva, dečaštva, iz devojaštva, treba da uđu u fazu očovečenja. U tom smislu razumem proteste. Ne razumem određene zahteve koji nisu etičke prirode već zadiru u sferu politike i parlamentarnih odluka. Sistem posrće i jeziva tragedija to potvrđuje. Ne podržavati studente u očinskom smislu bi značilo da ne podržavam svoje troje dece koja su studenti. U isto vreme brinem i želim da smo svi zajedno pošteđeni svake manipulacije koje je na pretek. Uz osećanje ogromne odgovornosti za javno izrečenu reč i punom svešću o tome razmišljam da su i vlast i studenti na pozicijama nekakve bizarne opijenosti svojim uspehom i značajem koji imaju u ovim danima koji nam dolaze. I jedni i drugi sa visine komuniciraju i igraju onu stereotipnu, za sada samo, melodramsku filmsku scenu gde dete zaključano u toaletu preti da će da aktivira bombu i da izvrši devastaciju svega, a roditelj u alkoholisanom stanju se ceri ispred vrata i preti “ne smeš, slab si” ili “‘ajde pucaj, pucaj!”.
NN: U takvoj situaciji dogovora nema ni na vidiku?
JEZDIĆ: Vanredno stanje nam ne gine u najboljem slučaju. Posle ovakve porodične sramote sleduje nam, verujem. I to mi se ne dopada, da ćemo porodičnu terapiju da dobijemo od stranih stručnjaka i tutora, budući da u svojoj zaslepljenosti nismo u stanju da brinemo o svojoj kući i porodici, svom nasleđu i imetku, ali neka i tako bude, samo niko neka ne strada. Ni jedni ni drugi nisu Srbija koja nam je potrebna. Samo da verujem i da se nadam da među nama ima odvažnih, čestitih i hrabrih Srba koji će reći posvađanima dosta je bilo, ni jedni ni drugi niste dobri građani, ‘ajde sad ono što nikad nismo probali, a što jeste znamenje i u himni i na grbu i u Ustavu, na kraju krajeva, ima li nas, kad se prebrojimo sposobnih za slogu. Dakle, svi da prihvatimo struku, zakon zemaljski i nebeski, pa na kolektivnu porodičnu terapiju, trajnog izlečenja i imunizacije od svake vrste manipulacije.
NN: U suprotnom završićemo kao one dvije porodice iz filma “Tamna je noć”?
JEZDIĆ: Upravo tako. Tamo smo imali haos, a ovde imamo slogan “ruke su vam krvave”, gde smo već presudili pojedincima. Nama su svima ruke krvave, kome ruke nisu krvave…
NN: Mislite da je to agresivan slogan?
JEZDIĆ: Dosta agresivan slogan. Mi znamo šta je to, prošli smo to.
NN: Vi ste bili učesnik studentskih protesta devedesetih ne samo na filmu, nego i u stvarnosti?
JEZDIĆ: Jasno, sve ovo što ja pričam o studentima pričam iz perspektive čoveka koji je dobijao pendrek po leđima na ulici, iz perspektive onoga koji se kao student nagutao suzavca na ulici. Ovo govorim kao neko ko je sve to prošao i doživeo lično i veliko razočaranje zbog epiloga tih protesta. Naravno, ima i ljudi koji su profesori sada, a bili su deo tih protesta. Vrlo umno misle, dobro postupaju i dobro rasuđuju. Ne bih da ih imenujem, ali moguće sve ovo što sam rekao, da je rečeno sa pozicije mojih izneverenih očekivanja.
NN: Kakav epilog današnje situacije očekujete?
JEZDIĆ: Kao pedesetdvogodišnjak ove studenske proteste ne posmatram samo kao ideološki ili kao politički jaz, nego kao generacijski jaz, čist generacijski jaz. To je evidentno generacijski jaz, to više nije stvar politike. Generacije koje sada stasavaju su vajber generacije koje su odmalena bile upućene na perfidnu veštinu današnjice koja se zove “pi-ar”. Iz “pi-ara” smo mi ovde dobili mreže i na tim mrežama imamo profile koji su u mnogo čemu ono što zamišljamo da jesmo. Svi na obe strane, imaju profile i lišeni su žive reči, živog iskustva. To je potpuno virtuelno zbivanje i prebrojavanje mimo svake moje logike. Ja verujem u reč i živim za svoju reč. Sve svoje snage usmeravam ka tome da održim svoju reč. Ovde, između dve sukobljene strane, više ne pada ni reč. Nema reči. Sada su ti ljudi nenormalno vešti postali da kažu šta treba da kažu, a da to ne izgovore. Isto tako da ne kažu, što neće da kažu, a da uprkos tome izgovore. Roditelji i moja generacija ne znaju kako da im priđu, a ovima do toga nije ni stalo i ne daju da im se priđe. Svi sada treba da iskoristimo trenutak da studentima ponudimo najbolje od sebe sa verom da su oni uistinu budućnost i uzdanica, a ni oni da ne zaborave da smo mi njihovi roditelji. Naravno, ja mislim da je sistem kriv za taj propust koji je odneo petnaest života. Taj sistem naprosto mora da postane drugačiji, ali ne bih da se taj sistem menja crvenom rukavicom i da se stvari tako generalizuju i presuđuju. Rizikujemo da nam stvarno svima ruke postanu krvave. Postoji autoritativan režim, a odjednom imamo i drugu stranu koja, identičnim principom vođena, traži od nas podršku i odjednom smo prinuđeni svi da se izjašnjavamo i prisiljavaju nas na nekakav referendumski koncept “za ili protiv” iliti “ko misli drugačije nije naš”. E, nosite se i jedni i drugi. A siguran sam da nas je najviše koji hoće stabilnost i razumevanje. Ovo je u osnovi svojoj generacijski jaz. Studenti su siti jer se hrane svojom mladošću, silinom i prirodom karakterističnom za njihov uzrast, a ovi drugi, opet, siti i nabrekli od svoje vlasti, hoće da i dalje taj isti princip sprovode. Srpski porodično-familijarni stereotip. Mislim da se moraju dogovoriti. Ne zanemarivati odgovornost i trenutak i ozbiljno promišljati “a šta sutra?”.
NN: Aktuelna je treća sezona serije “Branilac”, u kojoj igrate advokata Veljka Guberinu. Čini mi se da je ova serija, pošto je dokumentarno-igranog karaktera, nešto potpuno drugačije na ovim prostorima. Kako Vi iznutra posmatrate proces snimanja ove serije i da li ste uopšte bili u prilici da je gledate?
JEZDIĆ: Jako slabo gledam serije u kojima igram, ali ne zato što sam neki čudak pa to mene ne daj Bože ne zanima, nego, veruj mi, stvarno nemam vremena. U kontekstu ovih događaja, gde smo puni saopštavanja, obaveštenja, proglasa i svega, stvarno vidim koliko sam ja zatrpan svojim obavezama i svojim zaposlenima, da nemam vremena da mislim ni na šta drugo. Bez želje da se pravdam, to je jedini razlog zašto ponekad ne pogledam ni seriju u kojoj igram.
NN: Ovu niste gledali?
JEZDIĆ: Gledao sam prvu sezonu. Dobro znam šta je to, mi to zajednički kreiramo sa Veljkom Despotovićem i sa Jelenom Svetličić. Meni je uzbudljiv bio Veljko Guberina kao etička pojava, kao neko ko je toliko bio glumstven i teatralan u svom nastupu. Toliko je vladao veštinom kazivanja, što je elementarna potreba i zadatak glumački. Neviđene je nastupe imao, neviđen je orator bio. Uspešno je, na jedan verbalan način, branio svoje štićenike. Bio je poseban čovek, drugačiji. Glumci se uvek trude da imaju dijapazon. Mi svi glumci pričamo o svom dijapazonu, o svojoj različitosti, o želji da budemo različiti. Meni se učinilo da se u liku Veljka Guberine mogu baviti svojom artificijelnošću, da se bavim veštinom podražavanja, zato što je jako glumstven bio u svom nastupu, u svom dijalektu. Ljudi su zbunjeni pa ne znaju, zašto ja to tako igram. Zato što ga nikad nisu videli ni čuli uživo. Kad vi imate čoveka koji je rođen na Baniji, pa proteran, pa završio u Paraćinu i u Jagodini, pa se školovao u Ljubljani, pa se školovao u Zagrebu, pa došao u Beograd – to je onda jedan dijalekat, neko narečje, neki govor koji je vrlo specifičan i poseban. Meni je to bilo najuzbudljivije, posebno što imam osećaj da ga poznajem. Imam osećaj da ga osećam. Njegova vera u čoveka, njegova vera da niko nije kriv i da smo svi krivi, da je propust pojedinca kolektivan propust. To jeste velika istina i psihoanalitičari bi morali da prave veliku kompleksnu analizu zašto je to tako.
NN: Da li će Vaš lik biti u trećoj sezoni “Senki nad Balkanom”?
JEZDIĆ: Hoće biti u trećoj sezoni, imao sam čak i neke pripreme sad, dobijam epizodu po epizodu. Mislim da sad taj lik dobija neku meru i neki prostor za igru koja mi odgovara i koja mi pripada. Ne bih sad da to otvaram, ali radujem se što ćemo to da snimimo i čak privedemo serijal kraju sa ovom trećom sezonom.
NN: Negdje ste rekli, kada ste obukli taj kostim Krojača i navukli brkove, da ste toliko ličili na svog pradjeda. I tu ste iskopali dio tradicije, iako igrate negativan lik?
JEZDIĆ: Jeste negativan lik, ali sam se osetio drugačije. Glumca uvek pokreće i motiviše ono što je drugačije. Ono što najviše motiviše glumca, to je da bude drugačiji i da bude nov, da ulazi u neke zone do tada neotvarane i neosvajane.
NN: U “Senkama” igra i naš glumac Aleksandar Stojković Piksi, pa moram da Vas pitam kakvu saradnju imate sa kolegama iz Republike Srpske?
JEZDIĆ: Jako cenim ove ljude ovde. Kada promišljam o njima, uvek pomislim da su iz nekog spleta životnih okolnosti, na sporijim trakama u odnosu na nas. Oni su glumci Republike Srpske i drago mi je da im se daje prostor da se iskažu u Srbiji, da se pokažu, da kreiraju i da maštaju. I ja sam takođe ovde imao jedan projekat sa njima na Alternativnoj televiziji, koji se zvao “Praonica”. To je jako čudno prošlo, nije bilo u nekoj posebnoj televizijskoj ekspoziciji. Još tada sam se upoznao sa glumcima iz Republike Srpske i iz Federacije BiH, pošto je to bio jedan naš zajednički projekat. Piksija volim, cenim, lepo radimo i ja mislim da je on jedan dobar, tačan i čestit čovek. I Nikolina Friganović, naravno. Sa Nikolinom sam radio jedan veći projekat. Radujem se kad ih vidim i radujem se kad se raduju da rade u Beogradu sa nama. Voleo bih da ta razmena bude interaktivnija, kao što i jeste, vidim da dosta glumaca iz Beograda radi ovde u Republici Srpskoj i to je dobro. Razmena iskustva, igre i kreativnosti, to je ono što pokreće.
