Uvek se vrlo rado vraćam u sve te gradove u Republici Srpskoj zato što se osećam kao kod kuće. Toliko se volim sa vašom publikom da se zaista osećam kao svoj na svom. Uzgred, kad je riječ o saradnji, došlo je baš sticajem okolnosti. Za sve ove godine nismo sarađivali, međutim, ipak smo se našli na jednom projektu gde smo se videli posle mnogo godina i tada smo odlučili da napravimo nešto zajedničko, pošto imamo jako sličan doživljaj posla kojim se bavimo, scene, publike.. Maltene sve slično doživljavamo i ubrzo smo shvatili da bi ta naša igra mogla biti i zabavna i plodna za publiku.
Rekla je ovo za “Glas Srspke”, glumica Mina Lazarević koja je skoro proslavila tri decenije rada, a ovih dana gostuje u Republici Srpskoj u nekoliko gradova sa hvaljenom predstavom “Ljubav iza kulise”, autorskom projektu, koji je uradila sa Vladimirom Posavecom. Umjetnica je zajedno režirala i pisala tekst sa Vladimirom, ali kaže da je sam komad nastao iz scene igre, koja je stalno tražila dodatak, koji se pretvorio u kabare.
– Do nastanka samog komada je zapravo došlo kada smo pravili namenski “muzičko-poetsko veče” i onda smo shvatili da nam to nije dosta. Znate kako to ide, red muzike, red poezije i nama je to bila nekako već viđena struktura. Ipak, mi smo dosta uz razgovor i neko zezanje ipak došli do priče sa kojom smo napravili ozbiljnu dramaturšku formu kabaretske predstave. Naša predstava ima sve elemente kabarea, ali je i ozbiljna dramaturška forma koja ima svoju priču – rekla je Lazarevićeva.
GLAS: Priču prate muzički hitovi uz koje će se gledaoci zabaviti, a neki i vratiti u neka lijepa vremena. Kakvu ulogu muzika ima u samoj predstavi?
LAZAREVIĆ: Muzika prati priču. Skoro svaka pesma je uvod za nešto što će se desiti na sceni ili nas prati tako što je već nešto bilo. Kao i u mjuziklu muzika je neodvojivi deo dramaturgije u kabareu, tako da smo se maksimalno trudili da to ispoštujemo u našoj predstavi. Što se tiče mog pevanja u predstavi, to su pretežno najpoznatiji i najlepši hitovi koje publika zna, tako da pevamo zajedno.
GLAS: Vi ste, ako se ne varam, prvu predstavu odigrali još davne 1997. Naime, to je bila kultna predstava “Violinista na krovu” u režiji legendarnog Aleksandra Đorđevića .. Da li se prisjećate tog doživljaja, kako je biti dio takve ekipe, sama činjenica da se radi sa tako velikim rediteljem, pretpostavljamo da je velika odgovornost?
LAZAREVIĆ: Predstava “Vilionista na krovu” je mjuzikl koji pamtim iz detinjstva. Moram da spomenem, moj ćale je bio dirigent u pozorištu i između ostalog dirigovao je ovu predstavu, radio je tada razne prepeve, radio sa glumcima pevanje. Inače, bio je veliki posvećenik poslu. Ja sam u stvari rasla uz mjuzikl, uz njega, uz mamu koja je pevala u horu i to mi je, slobodno da kažem, DNK. Sećam se da sam tada sticajem okolnosti uskočila u predstavu, jer je koleginica Đorevska bila u drugom stanju, a ja sam bila student treće godine … Inače, tu sam predstavu znala napamet, jer sam je više puta gledala i faktični sam bila neminovna opcija za tu ulogu u koju se trebalo uskočiti bez probe. Sećam da sam bila mnogo uzbuđena zato što je to bila moja prva predstava, ali i sama činjenica da sam zajedno u projektu u kojem tata diriguje, zaista nestvarno. Kasnije će se ispostaviti, nažalost, da će to biti jedina predstava u kojoj smo zajedno učestvovali. To je bilo za mene zaista nešto nezaboravno, da učestvuje u jednom tako velikom projektu. Vrlo brzo nakon tog projekta, čini mi se u aprilu 1998, doći ću na probno snimanje za “Porodično blago”, takođe kod Ace Đorđevića i Miše Vukobratovića, sa kojima sam se zbiljski upoznala tada i krenula je saradnja koja će trajati dugo snimajući sa uživanjem seriju.
GLAS: Kada smo već kod pozorišne umjetnosti, Vi ste prvakinja pozorišta na Terazijama. Napravili ste veliki broj nenadmašnih uloga u pozorištu, iako živimo u vremenu serija, ne odustajete od teatra kao centra umjetničkog univerzuma?
LAZAREVIĆ: Teatar je nasušna potreba. Uvijek naglašavam da je teatar nastao na ulici, kada su glumci na nekim malim površinama i trgovima pravili improvizovanu pozornicu i narod je dolazio da ih gleda. Pozorište će uvek postojati, u najgorim društvenim krizama, ekonomskim krizama, zato što je to kao što rekoh nasušna potreba. S druge strane, televizija i film su nešto drugo. Mi koji smo se oprobali na oba polja, nerado biramo između jednog i drugog, jer volimo da smo zastupljeni svugde. Ali mislim da bez pozorišta ne možemo da postojimo.
GLAS: Sa druge strane, niste bježali ni od televizijskih i filmskih uloga, ali u tom opusu dominiraju uloge u komedijama, iako se taj žanr ovdje često posmatra sa potcjenjivanjem, a neke od tih serija poput pomenutog “Porodičnog blaga” ili “Junaci našeg doba” velikog Siniše Pavića i danas su parametar kvaliteta. Volite komediju ili komedija voli vas?
LAZAREVIĆ: Teško je dati odgovor na to pitanje ko tu koga voli (smijeh). Mislim da nije samo tu u pitanju komedija, već i mjuzikl koji je takođe smatran za tobože laki žanr. Oni kažu da su glumci mjuzikla zabavljači, a to je zapravo najkompleksniji i najsloženiji žanr koji od glumca iziskuje najveću spremnost da odgovori zadatku. Komedija je najteži žanr, apsolutno. Uvek se rado prisećam reči mog profesora Vlade Jevtovića koji kaže “kad igrate tragediju, oni moraju da plaču, ali kad igrate komediju oni moraju da se smeju” inače ste promašili temu (smijeh). Verujte, nije lako nasmejati ljude, to je jako teško. Kad kažem zasmejati ljude ne mislim pošto-poto, bez granica i bez mere i bez stila. Komedija nije pričanje viceva, jeftinih gegova, tu se najpre radi o duhovitosti. Biti smešan i biti duhovit su dve potpune različite stvari. Bitno je istaći i mentalitete, koji su različiti što je posebna draž . Znate, kada odete u dva različita mesta i izvedete istu stvar, publika potpuno različito reaguje, to je zanimljivo, recimo čest je slučaj da publika se smeje tamo gde uopšte niste očekivali, a tamo gde ste očekivali izostane reakcija. Tako da je jako važno umeti da se prilagodite ako me razumete. I ja sam to još davno shvatila kao neku svoju misiju. Hoću da kažem da sam srećna i zadovoljno izvedbom tek onda kada, recimo, uzmem gledaoca iz šesnaestog reda koji čačka telefon, skrenem mu pažnju i držim njegovu pažnju, nekih sat i po, koliko traje neka prosečna predstava i nateram ga, pod znacima navoda u pozitivnom smislu, da zaboravi sve ono iza vrata na koja je ušao u teatar. E to je naša misija!
GLAS: Otkud taj otpor prema humoru u posljednje vrijeme, mi smo ipak kulura koja je dala Nušića, Steriju, Kovačevića, Pavića i druge velikane komedije. Kome smeta smijeh u svijetu umjetnosti?
LAZAREVIĆ: Ono što gledamo je zapravo odraz trenutnog stanja, trenutnih previranja, te stanja duha i svesti onoga što se nama u društu dešava. Nama je humor uvek bio odbrambeni mehanizam. Evo baš sad pratim ove aktuelne parole i transparente. Pa setite se samo grafita za vreme bombardovanja, kada su izlazile knjige-grafita. Uostalom, mi smo narod koji se bori humorom protiv nedaća i situacija koje su nas snašle. Nažalost, ne živimo u bezbrižnom vremenu. Moje lično mišljenje jeste da nam komedija baš treba u ovakvim vremenima i na taj način da se rasteretimo i lečimo zato što je smeh lekovit. Uzgredno, smeh bi preporučila kao dnevnu terapiju, naravno uz vitamine.
GLAS: Nezahvalno je planirati u vremenu konstantne nestabilnosti, ali da li možete da nam kažete nešto o novim projektima koje spremate?
LAZAREVIĆ: Trenutno se najviše bavim pomenutom predstavom “Ljubav iza kulise” koja je onako baš lepo zaživela. Evo već do maja meseca imamo skoro pa tridesetak izvođenja zakazanih u planu, što je za malu privatnu produkciju i te kako lepa cifra, stoga smo jako ponosni na to. Svaki put se radujemo igrajući i uživamo kad putujemo, jednostavno uživamo da delimo našu priču sa publikom, jer publika navija za ljubav, publika navija za lepo, publika voli da čuje lepu priču. Naravno, pored ove predstave, imam dosta predstava koje su na repertoaru i sa kojima takođe putujem. Nove projekte trenutno ne spremam, ali to je kod nas uvek varljivo, nikad se ne zna, znate kako kažu “jedan poziv menja sve” (smeh).
GLAS: Za kraj vraćamo se muzici, proslavili ste koncertom filmske muzike u beogradskoj Kolarčevoj zadužbini 30 godina karijere u glumi i muzici.
LAZAREVIĆ: To je malo više od 30 godina mog rada, moje karijere. Pevali smo o ljubavi pevajući filmsku muziku, a sva najlepša muzika je ljubav kao i poezija.
Odmor
GLAS: Kako izgleda svijet Mine Lazarević kada nije na setu i na pozorišnim daskama. Kako se odmarate od svog poziva, ali i od svijeta koji se ubrzava iz dana u dan?
LAZAREVIĆ: Tako što kuvam. Spremam kuću. Razgovaram sa decom, provodim sa njima što više vremena. I naravno provodim vreme sa prijateljima sa kojima mogu da se smejem.
